Rad japanskog arhitekta Terunobua Fujimorija poznajemo ponajprije preko njegovih bajkovitih kućica. No, bajkovitost ne otklanja mogućnost dosizanja dubina. Upravo suprotno, takav otklon omogućuje beskompromisnu potragu za biti arhitekture koja ne ovisi o datostima suvremenosti. Inzistiranje

Fujimorija na potrazi za duhovnom dimenzijom arhitekture i na uporabi gotovo isključivo prirodnih materijala i tradicionalnih tehnika ne otvara samo put prema izvornom autorskom iskazu, nego ponajprije pruža mogućnost autentičnog doživljaja prostora kao katalizatora odnosa čovjeka i njegovog okoliša.